Ubrzani tempo savremenog života i preopterećenost rasporeda donose umor kako nastavnika tako i učenika. Đaci su nervozni, uzbuđeni i nepažljivi, a nastavnici napeti, teskobni i iscrepljeni. Kako da se pronađe mir i efikasnost?

Traganje za uravnoteženijim životom zaokupljalo je ljude u svim razdobljima. Nositi se sa stresom, sada je više nego društvena činjenica današnjice. To traganje zahteva bolje poznavanje sebe i jasnije određenje svojih granica, bilo da ih ne bismo prekoračili ili da pokušamo da ih proširimo. To je privikavanje na život uz razumevanje, jer uvek će biti problematičnih situacija, ali pronaći ćemo načine da im ne podlegnemo i snage da delujemo u skladu sa nama, sa drugima i sa okolinom.

Ideja za pokretanje ovakvih programa proizašla iz projekata koji se sprovodi u Zavodu za Zdravstvenu zaštitu radnika uz saglasnost Školske uprave nišavskog okruga i Ministarsva prosvete, a tiče se utvrđivanja međuzavisnosti profesionalnog stresa i emocionalne inteligencije nastavnika osnovnih škola.

Danas, u svetlu mnogih promena u pedagoškom sistemu koji se odražavaju i na složenost rada u obrazovanju, između ostalog i uticaj društvenih stavova i vrednovanje ovog poziva, neosporno je da je posao učitelja, nastavnika i profesora postaje sve zahtevniji i kompleksniji.

Fenomen stresa u pozivu učitelja i nastavnika se može smatrati društveno važnim pitanjem. Kao glavne izvore stresa u ovoj profesiji izdvajaju se podučavanje nemotivisane dece, održavanje discipline, veliki broj učenika u razredu, neprimereno ponašanje učenika, vremenski pritisak, opterećenost administrativnim poslovima, suočavanje sa promenama, izloženost stalnoj proceni od strane roditelja, neadekvatni uslovi i materijal za rad.

Paradoks sa kojim se susrećemo je da deca postaju pametnija na testovima kognitivne inteligencije dok njihova emocionalna inteligencija opada. Današnje deca imaju više emocionalnih problema od ranijih naraštaja: usamljenija, nemirnija, neposlušnija, nervoznija i sklona zabrinutosti, impulsivnija i agresivnija.

Uzimajući u obzir biološke i psihološke promene koje donosi pubertet i adolescencija, postoje znaci koji jasno govore o tome: nasilje, očaj, otuđenje, zloupotreba alkohola i droga, kriminal, depresija, poremećaji u ishrani, neželjene trudnoće, napuštanje škole ......

U vreme kada je Aleksin zakon u proceduri, fokus istraživanja pomeren je na preventivno delovanje, te je cilj glavnog istraživača bio uvođenje koncepta emocionalne inteligencije (EI) – emocionalno opismenjavanje, shvatanje njegovog značaja kao veštine u suočavanju sa različitim životnim situacijama zarad vođenja mudrijeg, zdravijeg i srećnijeg života, osnovni saveti za poboljšanje EI i praktična primena stečenih znanja.

Emocionalna inteligencija je drugačiji način da se bude pametan, nije ograničena, može se učiti i razvijati celog života, a zaslužna je za 80-90% životnog uspeha. Odnosno, to je saradnja razuma i emocija tj. inteligentno regulisanje emotivnih stanja. Ona uključuje znanje o onome što osećamo i korišćenje svojih osećanja za donošenje dobrih odluka u životu. Veština dobrog upravljanja mučnim raspoloženjima (bes, tuga) i razvoj samokontrole da bismo ostali fleksibilni i adekvatno usmerili svoje ponašanje. Sposobnost da se opaze emocije drugih ljudi „stavljanjem u cipele drugog“, razvojem boljih metoda slušanja i praktikovanjem pažljive svesnosti. Emocionalna inteligencija znači i da smo motivisani i ostajemo puni nade i optimistični i onda kada doživljavamo neuspehe na putu do nekog cilja, kao i razvoj socijalnih veština „dobrog čoveka“ kroz skladne odnose poverenja i bliskosti sa ljudima koji nas okružuju u školi, na poslu i u privatnom životu.

Porodica predstavlja prvu radionicu emocionalnog učenja, a škola nadograđuje temelje. Edukaciju o EI treba usmeriti podjednako i na decu i na roditelje.

Razvojem emocionalne inteligencije kod dece omogućava im se da izrastaju slobodno, da misle, odlučuju i osećaju samostalno i da svoje ponašanje usklađuju sa svojim emocijama spoznaju kako mozak reaguje na emocije da bi mogla da se vrate u neutralno stanje, upražnjavaju „odmaranje mozga“ i usmere pažnju na disanje, praktikuju svesno osećanje istražujući ono što vide, čuju, osećaju kroz čulo ukusa i mirisa i pokret, razmatraju razlike između pesimizma i optimizma, angažuju se u praktičnom rešavanju problema i kritičnom sagledavanju „šire slike“, usmere pažnju na saosećajnost, samilost, otkriju važnost velikodušnosti i društvene odgovornosti i nauče se ljubaznom ponašanju i opraštanju.

U „emocionalno inteligentnim školama" učenici pokazuju bolje dostignuća, puni razvoj svojih potencijala i dobre preduslove za uspeh u kasnijem profesionalnom životu. Osim toga, u školama gde je emocionalna pismenost na visokom nivou, smanjuje se nasilje (učenika nad učenikom i između nastavnika i učenika), podstiče se saradnja uz pravo na različite pristupe istom problemu. Emocionalno inteligentni učitelji (i učenici) su zdraviji, a svoju pozitivnu orijentaciju šire i u drugim radnim i životnim sredinama.

Razvoj emocionalne inteligencije, odnosno emocionalno opismenjavanje je najbolja investicija koju možemo učiniti za sebe i svoju decu.